Филип Вишњић (1767-1834) је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен у селу Трнова, општина Угљевик. Ослепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је постао пoзнати гуслар. С гуслама у рукама је путовао по читавом босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слијепих пјевача.

Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове пјесме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као пјесника. Некада је лутао по земљи, пјевајући пјесме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.

Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима.

После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живио на сличан начин као и прије устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, пјевајући пјесме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале пјесме о српској буни које је сам испјевао.

У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџиће који је записао његових седамнаест пјесама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског пјесника Лукијана Мушицког. Њему је је испричао како је стварао пјесме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су се борили итд.

Поред тога што је био редактор старих пјесама, Филип Вишњић је био и творац нових пјесама. Између осталих његових пјесама, истичу се Смрт Марка Краљевића; једна од најбољих пјесама о најпопуларнијем јунаку Српског епоса, двије пјесме хагиографског карактера, о Светом Сави, Хајдучка песма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића и Тринаест пјесама о Првом српском устанку.Вишњићеве пjесме се могу подијелити у двије групе и то на пјесме о догађајима у којима је лично учествовао и пјесме у којима није лично учествовао него су се ти догађаји преносили са кољена на кољено.

Првој групи, између осталих, припадају и следеће пјесме:

Из друге групе пјесама се издвајају следеће:

Пјесме из прве скупине су уметнички више дограђене , пре свега „Почетак буне против дахија“ и први део песме „Бој на Мишару“, док се у другој скупини истиче песма особене вредности и значаја о кнезу Иви Кнежевићу.Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну песму, са снажним индивидуалним обележјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне песме и Његоша.

Изазов за глумце		Споменик Вишњићу у Трнови		Инспирација за сликаре